Ова страница доноси лично одабране текстове Драгана Лакићевића — стихове, одломке и приче који заузимају посебно место у његовом књижевном опусу. То су дела која најдиректније одражавају његово поетско осећање, животна размишљања и однос према језику и традицији. Позвамо вас да се кроз овај избор приближите самом извору инспирације и стила једног савременог српског писца.

Не налазимо ништа
До мира старих књига
И патине година

Сви светови су затворени
У тамним корицама
И прашини сличној забораву

Осећамо спокој
Јер знамо
Да једино ми можемо ући у књиге
У таму
И у својој души
Нешто изменити

А одавно је у њој
Све по старом

Друго лице, 1976. година

Богиња из машине, 2002. година

У ваздуху огњена слика
Штитова стрелаца коњаника

У историјском магновењу
Гинући они се у небо пењу

Ломе се копља посрћу ати
А кад им смрт главе позлати

И подине из разбојишта
Остаће Косово име и ништа

Бог на Косову, 1990. година

Тањир салвета чачкалица
Бибер и со мрве пепео
Лелуја дим преко лица
Свако је једнако ослепео
Над дубином чамац наднесен
Неосетно пролази дан и јесен

Као свако сенку свога лика
Опази у мутавој чаши вина
Лагано згорева полемика
И сета браћу обузима
Наместо жагора наместо писка
Типина влажна ноћна зимска

Ознојени и масни мало
Из нужника зуримо ка обали
Чим смо видели огледало
Намах смо себи све признали
У мраку се неће знати довека
Куд отичемо ми куд река

Зла година, 1999. година

Ја ћу те славити увек благи Снеже
Ти чуваш Србију ружна да не буде
Од многих хумки што по теби леже
Кад попљуваше је моћни којекуде

И памтићу те добри по милости
Јер и ти умиреш у Србији с нама
А Србија ће сваком да опрости
И да га помене бар у молитвама

Снег пада душо, 2004. година

Ракићев ритам

С друге стране пруге расте једно дрво
Од свих другачије, чудо симетрије
Уместо да њега свак угледа прво
Нико га никада приметио није

И један град цео поред пруге слутим
У њему црква, школа, псето лаје
Као што воз хучи, тако време тутњи

Никога у њему путника не познаје
Нема га на карти, нема га у слутњи
И воз у њему никада не стаје

        Књижевност је паралелни свет, врста живота. У исто време, то је једна реч – рецимо одмарајле  (чуо сам је од Момира Војводића) – нерадник, који се непрекидно одмара; или тек једна реченица, на пример: да умре студ – да се загреје соба. Почиње од кратке приче, какве су оне народне “Свијету се не може угодити”, или “Тамни вилајет”, а постоји као Махабхарата, Илијада, Рат и мир.
        У животу почиње слично историји културе – баба прича о Шогу: смешно и јеретично. Машимо се прве књиге са очеве полице. После нам се чини да никог нисмо познавали као Раскољникова.
        Ко борави у књигама својим или туђим, друкчије гледа на суседе, пролазнике, саговорнике, пријатеље и непријатеље. Књижевност је – поглед на свет.
        За мене – начин живота. Занат и уметност у исти мах.
        А уметност, познато је, спаја цео свет.
        Рађање и стварање.
        Чудо открића, на једној, “производни рад” или пракса – на другој страни.
        Књижевност је део цивилизације и културе. Човек без књижевности не може бити потпун човек. Књижевност је најсавршенији облик и смисао говора. Врхунац језика.
        Књижевност – највиши израз љубави.
        Песма – “плод у љубави, светим зраком ужежен, богова и људи дело” – Хелдрлин.
        Све пресудно што се може рећи, свака искреност и непоновљивост – налази сена прагу књижевности. Надгробни натпис, став из закона, повеља манастиру – све се може додиривати с књижевношћу – јер је јединствено, посвећено, с великом вољом, или снагом. С љубављу.
        Књижевност је, с једне стране, свеобухватна; с друге, издвојена, наша, лична, посебна. Ова прва обухвата све што је усмено или писано, на разним језицима и у разним епохама, створио људски дух. Ова друга – оно што наш појединачни ум може сагледати. У ту другу, личну књижевност, спадају и Гилгамеш и стара кинеска поезија, Хомер и грчки трагичар, Данте, Шекспир, Сервантес, Гогољ – огроман је списак. Свако има свој избор.
        Постоји још једна легитимна књижевност: национална, или матерња. Она је ограничена језиком – најужа, али богатством смисла, осећања, продора ума – најшира и најслободнија, на личном плану – најважнија. То је, за нас, српска књижевност: усмена поезија и проза – сачуваних стотину и у тами заборава ишчезлих хиљаду томова прича, песама, легенди, епова, пословица, загонетака, речи…; стара српска средњовековна књижевност – томови и томови сачуваних и несачуваних повеља, молитава, хагиографија и текстова повеља – од Светог Саве и Доментијана до Венцловића; затим, предвуковски великани соларићевско-кодеровско-његошевске епохе; дубровачки и приморски писци на челу са Држићем; нова српска књижевност – од Вука и Бранка и, опет, Његоша – до данас, када се искону језика и пореклу језичког тајања враћају супермодерни писци – Попа, Бећковић и други. Негде у наручју те књижевности и духовности налазим се и ја – тамо где моје хронолошко, азбучно, естетски релевантно место спада – не бих се гурао где не припадам.
        “Свако има своје самољубље у свету” – Хамсун.
        Ја у књижевност верујем. Верујем да је наша народна поезија истинита, истинитија од историје. Да је Стојан Јанковић био управо онакав, као у песми.
        “Моја књижевност”, споља, јесте списак мојих књига. Изнутра, то је моја осетљивост – на свет и језик. Из те преосетљивости потичу моје опсесије – тематске и обликоване: прошлост, смрт, завичај, љубав; фабула, слика, рима, музика, дистих, катрен… У свему томе има и случајне потребе за додиривањем и с оном српском, оном личном, и оном најширом светском књижевношћу коју никад нећу доспети да прочитам, али осећам сродство с њом.

Милош Јевтић, Верник поезије – разговори са Драганом Лакићевићем, 2002. година

        Ливаде покошене. Сунце је цар света.
        Завичај уме да буде бескрајан – поља, њиве, шуме, небеса.
        Одједном, мравињак.
        Брежуљак на ливади, при његововом дну ретке травке, по врху изукрштане сламичице, неке још имају златну боју. Друге посивеле, треће потамнеле – зависно од тога кад су их мрави овамо довукли. Хрпа семења, зрна, труње од коре, лишћа и класја. Мувље крило, нога паука.
        По свему томе – мрави. Много мрава – мравињак.
        Мали, црни, светлуцави. Божја створења.
        Сваки својим послом, својим путем, или оним заједничким путићима, са дна мравињака, па кроз траву – журе у поље. Пењу се у своју кулу, мимоилазе једни друге, носе – сваки свој терет.
        Штапом дотакох врх мравињака.
        Наста пометња, узбуна, јурњава.
        Неколико мрава закачи се за врх штапа.
        “Откуд им храброст?” – помислих.
        Прошарам штапом по површини мравињака – да их још поплашим и узнемирим. Тек тада се разбеснеше. Наста паника.
        Заријем штап у меку хрпу, па га искренем – указаше се њихова јаја, ходници, тајна спремишта.
        Угледах како стотине сићушних створења јуриша на мене: већ ми се пењу уз патике и прелазе на голе ноге.
        Мада сам једном патиком могао да згазим стотину мрава, бацих штап и побегох. Трчао сам, трупкајући ногама ледину да попадају мрави који су ме “напали” – јер напао сам ја њих, разорио им кућу, земљу, државу.
        Кајање није могло ништа да поправи.
        Колико времена су они – и колико њих! – градили све оно што је мој штап за трен… Кад би сад неко, већи и јачи, мене, овим штапом… Гле, још га држим у руци! Бацим га, као да је шугав, као да је он крив…
        Негде после подне, док сам седео под крушком, угледах у трави неколико мрава – приближавају се. Помислих – да су то они које сам уништавао: гоне ме! Побегох.
        Сутрадан, опет, опазих да ме прате.
        И кад сам, после толико година, дошао у завичај – сетих се да ме потомци оних мрава, сигурно, још траже.
        И сада бежим од њих.

Лаки, приче, 2004. година

        Немања, велики жупан, желео је да се његови синови заљубе и ожене.
        Видели Расткови родитељи да он много чита књиге и иде у цркву, моли се Богу, па се забринули за њега.
        На једном балу, појави се на српском двору млада руска кнегиња Наташа, најмлађа кћи великог кнеза Олега, Немањиног пријатеља. Била је најлепша – сва господа на балу гледаше у њу. Није се знало је ли лепше њено лице, или бела хањина проткана чистим златом.
        Ујутро, за доручком, док су причали о балу, отац упита Растка:
        – Како се теби допала кнегиња руска Наташа?
        – Много је лепа – рече Растко.
        То обрадова Немању, па позва кнеза Олега са целом породицом на вечеру, а све уреди тако да млада кнегиња и млади принц остану сами у једном салону. Немања је желео да се његов најмлађи син заљуби и ожени.
        Кад су остали сами, двоје младих се погледаше – у очи, дубоко.
        Растко је њу гледсао тако како дотад никога није гледао – као да нешто сазнаје и открива.
        Она је њега гледала као да одустаје од својих дотадашњих сазнања.
        Потраја то ћутање и гледање. Она опет устаде и рече:
        – Могу ли да вам пољубим руку?
        – Зашто, госпођице?
        – Допада ми се ваша рука.
        – Мени се допада ваше чело, дете моје – рече Растко, чудећи се таквим речима – откуд му долазе, јесу ли његове!
        Она њега у руку, он њу у чело.
        Тако се зачела светосавска љубав.
        Кад су руски племићи питали Наташу, како јој се допао српски принц, рекла је:
        – Леп је као икона. Биће свештеник.
        Кад је чула да је принц Растко постао калуђер на Светој Гори, и она се замонашила.

Штап Светог Саве, 2004. година