Новости и нова издања

Свеже мастило из пера Драгана Лакићевића

Пратите најновије песме, приче и објаве Драгана Лакићевића — први сазнајте када изађу нове збирке, издања и објаве у домаћој штампи и часописима. Овде је увек најсвежији глас савремене српске књижевности.

Ново издање књиге "Београдска принцеза"

Са поносом представљамо ново издање књиге Београдска принцеза аутора Драгана Лакићевића (Партенон), незаборавног романа за младе која спаја прошлост и садашњост, мит и стварност, детињство и улазак у свет одраслих. Радња се одвија у два паралелна Београда — један, савремени, током НАТО агресије 1999. године, и други, средњовековни, у доба Деспота Стефана Лазаревића. Док се савремени град руши и упропашћује, тако се онај с почетка 15. века гради и сјаји — баш као што се мења унутрашњи свет главног јунака који стоји на прагу младићства.

Његова другарица одрастањем нестаје из свакодневице, али се у исто време појављује њена тајанствена двојница — девојка из далеке прошлости и друге културе. Прожета љубављу, нежношћу и духовним светлом, ова племенита прича оставља трајан траг у читалачком срцу.

Издање је употпуњено надахнутим поговором књижевника Бранислава Матића под насловом Београд се мора волети, који продубљује разумевање односа између града, књижевности и судбине појединца.

Књига је доступна у свим боље снабдевеним књижарама од јуна 2025. године. Савршен избор за младе читаоце и љубитеље историјске и поетске прозе.

Најновије песме

Са радошћу вас обавештавамо да су нове песме, из збирке песама Гавран и Лубарда (Партенон), Драгана Лакићевића објављене у јунском броју Српских народних новина из Подгорице за 2025. годину. Позивамо вас да прочитате овај нови циклус стихова и откријете свеже надахнуће једног од најистакнутијих савремених српских књижевника.

Дефиниција снега

Када мало размислим снег је поезија
И када окопни и кад тек засија
Некад не постоји некад значи много
Најпре над главом па одмах под ногом
Око кад се чезне и када се слути
Веју секунди падају минути
Као да се тка божанска одећа
За литургију прадавних столећа
Сићушне пахуље светови чистоте
У себи носе душе и животе
Бивших и будућих највише нас самих
Кад заискримо у земаљској тами
А траје толико колико се пада
Са крова неба до дна сваког града
Да нас умије да нас помилује
Белином која се нит види нит чује
Само оно Божје што трепти у нама
Свечано силази с белим круницама

Свака реч ће бити дигитална

Слова без мастила хартије и пера
Лишена боја црта карактера
Ритма гласова рељефа и лица
Поплава земљотреса рима и реченица
Све ће то бити на једном екрану
Као на оптем и нечијем длану
Остаће још само понека свешчица
Стара избледела чњсто без корица
Скривена негде иза седам брава
И на њој пише само Можда спава

Зима моје мајке

Онога лета били смо затечени
Моја мати и ја на четрдесет степени
У Подгорици усред жаркога августа
Кад вода и ваздух и све живо посуста
Од пламена са неба и земље и бетона
Од дана и ноћи од пода до плафона
А моја мати се на постељи смрзава
Дрхти од хладноће ко јануарска трава
Стигла ју је студен из давне прошлости
Зима са Сињавине напунила јој кости
Исад сад је тресе сваким даном све јача
Испод два и три и више покривача
Ово је мени сине на овом свету зима
Не знам шта је Богу што ме не преузима
Хватају ме поваздан и студен и грозница
Гаси се моја мати – последња шибица
Која догорева када студен надјача
И обузме јој тело испод покривача

Чекање снега

Читаве ове ноћи, снеже, ја ћу тебе да чекам
Па да си и најмањи читавог мога века
Макар од целе зиме и беле чаролије
Остала тек пахуља – та круна поезије
Моје је да те сретнем и да се загрлимо
И да се сјединим с твојом надбелином
Знам да ти мени журиш по своме небу сињем
Пролећеш планине и мора и пустиње
У бела поља претвараш каменоломе и каљуге
Куда ти прохујиш нестаје страха и туге
Обавијаш градове прозирним копренама
Покриваш путеве ка Сибиру и бајкама
Не зна се долазиш ли из књига или снова
Из песме васионе и небеских вртова
Не хајеш за царине и државне границе
За тебе не постоје пристаништа и станице
Хималаји Комови Карпати Проклетије
Црни врх Чакор Мурино и Платије
Узми ме у наручје нека ме обавије
Твоја чистота и сјај – окриље поезије

Каква да буде песма

Шта друго од песме да захтевам
Да звучи као да хор пева
И да одјекне као опера
Да нешто подсети на Хомера
Да дуго хуји небосклоном
Из сваке речи друго звоно
Од којег бруји галаксија
Као када служи Манасија
Да свако слово друкче сија –
Сунце од снега кад се одбија
Све је чаролија и магија

Кишобран моје мајке

Знам да сам увек добро поступио
Кад сам за поклон неком нешто купио
Што је радовало и кад није требало
Макар погрешно и премало
Чинило се док сам поклањао
Да сам и део себе давао
А пре ће бити да нисам дао
Већ сам дарујући узимао
Тако сам и мајци купио једном
Кишобран на бувљаку неугледном
Не мислећи да јој неће требати
Да неће дуго још живети моја мати
Онда се она преселила тамо
Где сви заувек припадамо
И где киша никад не пада
У пределима сунца и ливада
Она из планинских снегопада
Оде у вртове божјег града
Из оне брвнаре у Липову
Пређе у палату вечно нову
Кишобран њен носим целе зиме
Од кише које нема да заштити ме

Потрага за фреском

Можда је цео мој живот био стаза
Којом сам ишао без путоказа
Као кад по староме зиду
Боје и сенке столећа иду
У поворци монаха и путника
Из библије апостола из Србије песника
Нијансама снега и воде
Истовремено иду у походе
Између дана и вечне ноћи
Једнина жишка у самоћи
Гледам да идем десном страном
Да бих се разминуо с караваном
Који долази из Хиландара
Са светом главом кнеза Лазара
Јер и ја трагам за бојом злата
Из неба земље градова и палата
Бојом даљина хуји време и зрачи
У тами при свећи у Морачи
Где је Бог волео да законачи
И да се са нама изједначи
Тражим своју фреску којој сам се предао
Онда кад сам је у сну угледао

Хартија мене чека

Толика хартија управо мене чека
Брисани простор и царство одјека
Само да капне реч нова дубока
Доспела на свет из небескога ока
Каква досад није на хартију пала
Тамна а у њој мноштво огледала
Папир над којим се толики јуначе
Највише памти када над њим плачем
Хартија чека сузу и слути је
Песма је оно што папир упије
Назирем црта се ивица мога века
Хартија и дање као да ме чека

Песма о пахуљама из дубине

Веју по насељу и пределу
По раменима, лицу и челу
Те снежне звезде из висине
Мноштвом силазе у дубине
Бића и чула и памћења
Реминисценција и сновиђења
Једном у тами једном у сјају
Милују љубе и пробадају
Пахуље и кад им није време
Постоје зато да грле ме
Тихо и нешно спуштају се
И ја их смирено примам у се
Да обасјају у касној тами
То што је остало од нас самих

Бележница Георгија Митрофановића

Зографа од Хиландара, једне ноћи у Морачи, 1716.

Препуна је грађе и скица
Митрофановићева бележница
Записи, датуми, места, списи
Где су му иконе и живописи
Како проводи монашке дане
Усред историје разуздане
Час је на коњу, час на скели
Која небо и земљу дели
Ћути јер све што би казао
Невидљивом бојом је премазао
Скупљао је мени детаље
Знам да ми их баш он шаље
Свешчица пуна тих подвига
И више вреди него књига

Криза идентитета

Хтео сам да будем песник и томе још увек тежим
Започео одавно и опет започињем
Огледао се у лирским мотивима снежним
Речима призивао мећаве пахуље иње
Плео стихове од звука и зрака као толики
Српски и светски поет и мали и велики
Дотицао се Косова Његоша и Мораче
У наслов ставио синоним за превање – плачем
Да ли сам јурио каријеру и славу
Тетовирајући песмом Светог Саву
Подлегао љубави, лепоти слабости њених
Средствима језика и речи нежних-пламених
Уграђивао се у народна предања и легенде
Да се удаљим од гордости зависти и беде
Гледао да више дајем а мање да узимам
И да не тражим оно што неко други има
И тако пола века стотине рукописа
А видим да још песник постао нисам
Запутио се у свет себични и неподесни
А хтео тек толико – да будем српски песник

Препев

А. Базилевском

Пријатељ ми послао песму о снегу да препевам
То пре радио нисам то је радио Стеван
Реч испод речи као да пахуље лете
Руска и српска слова падају као конфете
На моју душу ту најбељу хартију
Да пронађем поруку најнедохватнију
Као да долази снег из дубоке висине
На папиру видим линије ауто-пут и шине
Којим одлазе векови и песници
Сви се запутили ка оној вечној станици
Није ми ишло од руке док пријатељ поживе
Паде доста снегова на риме и на њиве
Осташе на папиру пртине и покоја
Српска реч у лету пахуља без броја
Преминуо је пријатељ – лежи у руском гробу
А ја се још батргам са стихом у новом добу
Песма се преводи сама и све је успелија
У њој живимо сада и мој пријатељ и ја

Из сна у снег

Из сна у снег из снега у сан
Кад живот стане у један дан
Зстао високо изнад града
Док веје снег ноћ не пада
Снег завесама својим чини
Да све приличи светковини
Додир чула и трепета
Границом међу та два света
Где се управо догодило
Нешто чега пре није било
Живот је био само тај дан
Из сна у снег из снега у сан

Бадње вече

Можда вечерас нисам овде
Нећу да дођем нити да одем
А највише ме сада има
У неким далеким снеговима
Далеко миљама и данима
У бескрајним белим океанима
Од мале мећаве са Колашина
Па до сибирских снежних дина
У којим борави моје биће
Бели поларни орао кликће
И у тишини нема даха
Нема ни бола нити страха
Ту где се стазе све изгубе
Још могу душе да се сљубе

Последњи снег

Знам да није почео али се свуда слути
Снежне латице – промичу последњи минути
Само пахуље љубе једном и накад више
Сад лелујају све тише и најтише
Јер то је додир сјаја – сјај никад није исти
У сјају блесне свемир, једини и пречисти
Неракнут спушта се из неке галаксије
У толиким висинама упрљао се није
Ниједно живо биће не трепне и не гракне
А цела стихија бића Твојом руком ме такне
На једном тавану који сам тек сањао
Ка сам још једном свој живот поклањао
Сав од погледа, додира и непотрошених речи
Које из мећаве доносе сан онај први и млечни
Под том белином нестају планине и градови
Ту вејавицу не чине тек слободни падови
Малени магнети што веју доле по нама
И кад се истопе, трају у пахуљама
Жеравицама студи у потпуној чистоти
Односе нас увис – лебде мали животи

Улице

На свакој бандери умрлица
Улица је улица бивших лица
Који још мало трају у нама
У менталним фотографијама
На сваком кораку неко бивши
Ни они нису смрт заобишли
Неки невидљиви споменици
Искрсавају у измаглици
Сећања снова прича ситница
Толиких официра и скитница
Пијанаца и сањалица
Добрих душа и укољица
Однели торбе и каријере
Судске спорове и афере
Пороке фризуре опсесије
Не постоје и ништа исто није

Однекуд шаљу зло

Однекуд шаљу зло у невидљивом праху
Отров који се прима у једном удаху
Зло у великим и малим ампулама
Намењено многима али и само нама
Зло стише у колору преко многих програма
У читанкама филмовима и новинама
Слива се с кишом чистим снегом и ватром
У ваздуху води и хлебу скривен је опаки атом
Веје над реком и црквом и над породилиштем
Свет тако постаје велико ништилиште
Пуно ружноће себичности и немоћи
Равнодушности и вести о великој скупоћи
Које воде ка очају и последњем уздаху
Однекуд шаљу зло у невидљивом праху

Песма под лупом

Узимам лупу и кроз њу песму гледам
Недовршена је и без икаквога реда
Вијуга између речи као вода и прати је
Линија прошла кроз планине хартије
Као Морача река кад нагне кроз Платије
Голим оком се не види њена тајна
И рима се чини изнуђена и нехајна
Под лупом нешто се повећа нешто смањи
Свако је мањи кад је на својој путањи
А песник прескаче јаруге и рупе
Или се тако чино под увећањем лупе
Сад се залеће у песму сад се опет скањује
Час увећава свет а час га умањује

Снежне цедуљице

То нису пахуље то данас веју речи
Нове и чисте – чим падну угасе се
Песма је њихов лет са значењем вечним
И кад нестану и вихор их разнесе
Оне хаљине и свиле и копрене и завесе
У бојама прозирним и у чипкама млечним
Којима сам обележен од којих сам знесен
Тај бели сјај једино покушава да спречи
Да их заборавим као нешто прадавно
Из далеких планина књига и филмова
У хиљаду пахуља свитне хиљаду лица
Са снегом пада све што је било славно
Из душе памћења предела и градова
Долази милион сићушних цедуљица

Кућа моје мајке

Само у тој кући свака ствар ме чека
Комади живота додир памтивека
Огледало наде и наличје страха
Књиге снова мира неземаљског праха
Предмети – вазе пепељаре речи
Кутије пилула – свака нешто лечи
Бочице радости и дипломе туге
Тапије медаље ордење заслуге
Највише трепета сећања и слуха
У којем свет лебди – слике из ваздуха
Предмета нема – претворили су се
У укрштене речи и ребусе
Музеји доживљаја који ишчезли су
Нико их не памти – постојали нису
А на њима јеош као да се вије
Сенка живота и зрак поезије
На свему датум – још куцају сати
У кући вечно спава моја мати

Моји мртви

Помешале им се кости и речи и дани
Јесењи и летњи кишни обасјани
Стаза кроз прозирне чипке и копрене
До блеска Бога и његове зене
Те боје нема на овоме свету
На књигама иконама и на интернету
Та боја препозна мртве по живима
По живима зна колико мртвих има
Оних што журе да му у наручје стигну
И да се упишу у вечног живота књигу
Та књига има страна колико и људи има
На земљи садашњих и бивших на небесима
Одакле једни друге дозивају не виде ал знају
Да великом Божјем царству припадају

Да упамтим

Овај бих свет желео да упамтим
По неколико лица и неколико сати
Одлазим где пределу су непознати
Време ни тамо не може да се врати
А живели смо да бисмо могли сазнати
Шта је толико вредно да се због тога пати
И шта радује да бисмо могли имати
Давати је исто што и добијати
И од рођења се учимо нечему робијати
На овом путу нека и мене испрати
Нечија тиха благост као што милују влати
И речи највише говоре кад мисли су шапати